FORUM

PRAVOSLAVLJE

KONTAKT

ПОЛАЧА

Полача је село смјештено у каменјару Даматинске загоре, петнаестак километара источно од града Книна, на магистралном путу према Јадранском мору. Са сјевера је омеђено планином Динаром а са југа Козјаком и састоји се од засеока: Ђурићи  Чимбури  Вучковићи  Боснићи  Мирковићи Ивекићи  Букве  Тодоровићи  Ћулићи  Пећери  Вранићи  Лазићи  Радиновићи  Чеке  Тутуши  Буачи  Андићи  Ђаковићи  Драгичевићи  Билбије Малићи  Маглови  Миливојевићи  Тице  Баше  Држци  Радуловићи и Црногорци, који заједно чине горњу и доњу Полачу те Турић и Подинарје. Мала Полача је на лијевој страни пута и сјеверно сеже до планинске понорнице Крчића, док се велика Полача простире са обе стране пута и источно гранићи са селом Кијевом. Турић је јужно под обронцима Козјака а Подинарје сјеверно преко Крчића, на падинама Динаре. Полача је једно од највећих села у книнској општини и по писаним подацима датира из 15-тог вијека гдје се спомиње изградња цркве светих апостола Петра и Павла 1458.године, Становништво села је православне вјере и слави истоимену славу ПЕТРОВДАН,по којој је и овај сајт добио име. 

 Д.Миливојевић 2007. год.

Te '96. godine ne ode za Petrovdan (milost ga bilo), ne ode u moju Polaču, pa veljo onome starijem malom.  ''Ajmo srećo ćaćina odletiti dolje, da znaš đe pripadaš kad mene đavo odnese, ka što me i odnijo''. Pravo da ti kažem ki rođenom bratu, njesam se nad'o da će ćeti ali jope veljo, ko će ga uputiti i s'jetovati ako ja neću. Nije on kriv što sam ga napravijo u tuđom svjetu, neka bar  zna đe mu počivaju kosti predaka, da zna o'klen smo, o'klen vuče lozu.  Mali se zagled'o ume'  ki da me prvi put vidi, pa će ti ki iz rukava. ''Ma reci ti meni ćaća, kako ti stojiš s'novcije''?  ''Ma sine, etati vraže sreću od novaca osim nas, da kud će novci. Lako za to, samo ako si ti kunten ići''.

Kako ja to reko, odleti se mali  javiti materi a ja osta 'nako, ki ni tamo ni 'vamo. Gledam 'nako gore u prozore, nebili se i ona ukazala, ja šnjom ne divanim još od kako ''utekla'', ka jadni čo'jek, jope bi je volijo viditi. Štaš, šnjom sam ga stvorijo, mater mu je ka  i meni moja. Nemereš protiv nečeg sto jačo od tebe... Eto ti maloga s'kuverom, izleti ki vjetar, kad i ona će ti na prozor. ''Morete slobodno pod ruku, da nas gradijo onaj ko nam je da' putovnice''. ''Ajde kvragu i ko te jutros ob'o, da si valjala bila bi ti još zamnom ki ostale žene a ne tako ki onaj ćuk iz rastića. Jak mi tvoj divan, nema šta''...   Ne ćede više radi maloga, inače im'o bi joj još štošta reći... Ma jope se mislim, nek ide kvragu, dosta me i trpila, njesam ni ja bijo zlato, vajek sam volijo sjediti na više stočića od kojih je i ona bila jedan.  I tako sam svu dragu noć prekunjo ki mrljunče, 'esam li oko sklopijo, eto ti nje na san, ki da su je svi đavoli name navrzli a meni nije ni do mene, samo mi je još ona  valila.

''Esmo li mi to srećo već kod 'otela Plitvice, ili sam se ja svrgo? A srećo? Ajmo mi tu nešto prezalogajiti, daleko još naša Polača a oćeli u gradu biti šta otvoreno, pitaj ti boga''. Niket me niko nije sluš'o a eto on me posliša. Iziđošmo u onaj mrak a ja odma zapali cigar, da što manje uda'nem onog zraka, što ga vjetar nanosijo, pravo iz Zagreba. Mali se zagled'o u  osvjetljeno nebo nad gradom, pa će ti meni. ''Ćaća,'eli ono tamo Maksimir''? Ja palim drugu nebi li izbjeg'o odgovor ali džabe... Jope će mali.  ''A ćaća''?  Ma đavpli znali sreću od nji i Maksimira, mislim se ja, ali jope veljo. ''Est srećo, trebo bi biti tute''. Jopet ako ćemo pravo, ma bolje je da voli nego da mrzi, nije naše da nikoga mrzimo. Neka voli šta 'oće i koga oće, pa i ja sam u životu, vajek ćer'o po svome i uglavnom n'apako. Štaš, mora neko biti i taki, nebi ni valjalo da smo svi jednaki. Eli tako? Dok je mali nešto prezalogajijo ja manem nekoliko onije lozovača, njesam neki alkoholičar ali mi pašu u svaka doba dana i noći, ki da name' (nedaj bože) nabacilo. Usput se ja rasprič'o ki navijeno kolo, pa mi mali veli. ''Bome si se ti ćaća razveselijo''. '' Vako ja srećo vajek kad idem u moju Polaču''. Mislim se,đavoli je iz mene popili, đe li mi vise staje!? Dok ja tako mislim a neznam ni šta, niti sam kad zna', eto ti nas pravo pred kuću.

''Evo nas srećo, stigli smo. Ovo je naša kuća, ođe nam je mjesto. Niđe nek ođe. Ođe je početak i kraj,sviju nas. Tako bi srećo, bar trebalo biti''...   Čvrsto sam ga zagrlijo, kao da i njesmo zajedno došli, zagrlijo sam ga kao što su mene nekada grlili, oni kojih više nema tu...

Još dugo sam ost'o ispred rodne mi kuće i gled'o  Bat Kozjaka u jutarnjoj izmaglici, dok su misli lutale po orošenim strništima, bezbrižnog djetinjstva i beskrajne sreće. Sve je bilo tako mirno, za divno čudo, nije bilo ni ptica, ni vjetra. Sve je nekuda otišlo...Ostao je samo muk i neki težak miris paljevine, da zauvijek podsjeća na zlo koje nas je snašlo.  Ko zna, možda se jopet sve vrati...?  Možda se radost i sreća ponovo vrate, u nekim  novim  djetinjstvima...?  

Suljo, mada đavola vataš tu na zidiću u'va doba?  Trg'o me glas moga komšije Besnog.

(Ne gledajte na pravopis i gramatiku jer, priča je pisana,doslovno onako kako se kod nas govori).

D. Milivojević - 2005. god.

PRVI DAN AMSTERDAMA

Sava Maglov (Vase Vregića) - 2008.god.

Теби што нагониш облаке у празан ход, грохотом са сунцем, лелујаш и ткаш. Теби што под плаветнилом личиш на брод, огромним тијелом посрнулом снаге даш.

Теби, што јесени позлаћују скут, а бисерно иње плете величанствен сјај. Теби, што си их у амбисној ноћи извела на пут, крилато вјечна и горда, твоја нарав нема крај.

Теби, што си метеоре бацила ми у сан, љубим твоје буре, пјесме и лавине звук. Теби што одгурнеш ехо и најавиш дан, кад зажмурим, ни у самоћи не чујем мук.

Теби, што стасита гора младеж је тек, уснуле јеле дворкиње, уз храстова бој. Теби што се молим за пронађен љек, шумама твојим и камену са дуга безброј.

Теби, што рушевине кваре твој вид, рукама бранила си синова крв. Теби што бескрајно близу је наше тврђаве зид, нема нас више, знам да самоће гризе те црв.

Ова пјесма је посвећена планини Динари, која се некад виђела са прозора моје куће. Д. Маглов, Јануар 1998